Menu

Kako je Savez komunista izrodio vožda Slobodana Miloševića Istaknuto

stambolic milosevic reuters 1Ključni historijski trenutak bila je 1987. godina, kad je Miloševićeva struja svrgnula umjerenjake Ivana Stambolića.

 

Piše:Rade Radovanović

Trideset godina od svog nastanka pojam Osma sednica poprima sve brojnija rašomonska značenja i tumačenja. Za jedne je to oznaka istorijskog trenutka kada, sticajem okolnosti, srpski narod uzima svoju sudbinu u svoje ruke. Za druge taj pojam označava sednicu Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije u septembru 1987, kojom se inauguriše ne novi partijski čelnik već novi vođa svih Srba. Za treće Osma sednica nije ništa više od liderske borbe za vlast, od pobede tvrde, dogmatske nad mekom strujom među srpskim komunistima. Za četvrte je to početak raspada tadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i uvod u potonje ratne sukobe.

 

Zvanične, istorijski verifikovane verzije Osme sednice u Srbiji nema, te stoga, po onoj kineskoj, cvetaju svi cvetovi, pa je, od prilike do prilike, sve više i verzija i tumača, a sve manje korektno poređanih činjenica i na njima zasnovanih zaključaka o ovom istorijskom događaju.

 

Sukob lidera


Činjenice kažu da dvojica lidera, Ivan Stambolić, predsednik Srbije, i Slobodan Milošević, predsednik CKSK Srbije, početkom 1987. dolaze u sukob zbog različitih pristupa tradicionalno napetim međunacionalnim odnosima na Kosovu. Stambolić smatra i pokušava da učestale probleme Srba na Kosovu i Metohiji rešava zajedno sa pokrajinskim rukovodstvom u Prištini, kao i uz pomoć drugih republičkih i saveznih faktora vlasti u Jugoslaviji. Milošević, pak, premda partijski šef srpskih komunista, ali sve više podržan od srpskih nacionalista, Srbima u "južnoj srpskoj pokrajini" obećava hitna i efikasna rešenja njihove navodne nacionalne obespravljenosti i lične ugroženosti. U sve napetijoj atmosferi buja srpski nacionalizam, koji, logično, provocira i albanski.

 

"Prostor za rešavanje kosovskog problema postaje tako sužen da i najmanja greška može biti tragična za Srbe i Crnogorce, za srpski narod i celokupnu stabilnost u Jugoslaviji", upozorava tada Dragiša Pavlović, predsednik beogradskih komunista i Stambolićev prijatelj. I upozoreni Slobodan Milošević je Stambolićev prijatelj, ili je bar tako glumio, ali ne okleva da nakon ovakvih upozorenja, sa već uigranom ekipom svojih jurišnika, u septembru 1987. sazove, ispostaviće se, istorijsku Osmu sednicu CKSKS-a.

 

Raspravljajući čitava tri dana o odgovornosti Dragiše Pavlovića "zbog neargumentovanih napada i dovođenja u pitanje jedinstva rukovodstva CKSKS-a", srpska partijska elita zapravo se izjašnjavala da li je za Slobodana Miloševića i srpsku "antibirokratsku revoluciju" ili za Ivana Stambolića, te dalje "birokratsko i dogmatsko" delovanje njega i njegovih "sporazumaša".

 

Po prethodno utvrđenom planu, sednica je prenošena na televiziji, što joj je daje posebnu dimenziju. Bilo je zapanjujuće i dramatično gledati kako se većina rukovodećih srpskih komunista, na mah, kao po komandi, pretvara, bolje reći, razobličava u srpske nacionaliste, spremne na sve.

 

Uz protivljenje samo sedam učesnika, Pavlović je isključen iz CKSKS-a, ali je ključni gubitnik Stambolić i meka, nenacionalistička struja među srpskim komunistima. Apsolutni pobednik Osme sednice, nesumnjivi vođa u usponu svih Srba, postaje Slobodan Milošević. Grudva je bačena i srpska nacionalistička lavina – "Antibirokratska revolucija", realizovana kroz "dešavanje naroda" i "mitinge istine" – počela je da daje rezultate, a potom i čisti sve pred sobom. Prvo u Srbiji i Vojvodini, pa u Crnoj Gori, na Kosovu... sve do promena Ustava Srbije u martu 1989. kojima se, faktički, ukida autonomija Vojvodine i Kosova.

 

Sporazum o nemiješanju


I danas je zapanjujuće kako na Osmu sednicu i njene neposredne posledice u to vreme gotovo nikako ne reaguju u drugim republikama zajedničke države, tadašnje Jugoslavije. Brojna su objašnjenja za tu činjenicu. Možda je najtačnije ono koje i danas izgleda koliko cinično, toliko i logično. Tadašnji republički i savezni vlastodršci i u tako drastičnoj situaciji ponašali su se krajnje "džentlmenski". Svesni kraja federalne Jugoslavije, nisu se mešali jedni drugima u poslove i države sve dok Sloba nije pokušao da izveze "antibirokratsku revoluciju" sve do Ljubljane.

 

"Ja sam bio predložio da se podnese informacija na Predsedništvu CKSK Jugoslavije o toku i političkim konsekvencama Osme sednice", seća se Azem Vlasi, u to vreme predsednik komunista na Kosovu. "Neko je bio za to, neko protiv. I onda je Milošević rekao da se na Osmoj sednici SK Srbije desilo jačanje Saveza komunista, da se SK oslanja na volju naroda i još nekoliko demagoških rečenica. Kod ostalih jednostavno nije bilo spremnosti da se o tome razgovara. Milošević je onda to shvatio kao ohrabrenje da može raditi šta hoće, da mu se niko neće mešati i tako je i radio."

 

Nesagledive posljedice


Danas, 30 godina nakon pomenute sednice, gotovo da su nesagledive sve njene posledice. Pomenuću samo dve bitne, ne i najbitnije, nakon kojih je ubrzan sam raspad Jugoslavije, a oružani sukobi postajali sve češći.

 

Promene republičkog Ustava iz marta 1989. predviđale su, između ostalog, primat ovog srpskog, najvišeg zakonskog akta u odnosu na savezni, jugoslovenski Ustav. To je prvi i pravi separatistički akt jedne republike u odnosu na saveznu državu.

 

Još je drastičniji, sa još konkretnijim posledicama, upad Miloševićevih srboljubaca u platni promet, finansijski sistem zajedničke države. Taj kriminalni čin, kojim je Srbija otela gotovo dve milijarde dolara od drugih republika, može se smatrati početkom raspada Jugoslavije.

 

Ono što je potom usledilo, a što će kao posledice imati više od 120.000 mrtvih, nekoliko stotina hiljada ranjenih i milione prognanih, bio je samo pokušaj transformacije, proširivanja ideje "Oj, Srbijo iz tri dela, ponovo ćeš biti cela" u ideju o Velikoj Srbiji, državi u kojoj će svi Srbi živeti zajedno, i to, po zamisli njenih naci-tvoraca i ideologa, i po cenu genocida – samo oni!

 

Okrenut budućnosti


O smislu i posledicama Osme sednice Aleksandar Vučić se ne izjašnjava, za to su zaduženi neki od njegovih koalicionih partnera. "Srbija se, zahvaljujući 8. sednici, spasla građanskog rata. Za Kosovo se još borimo, a Vojvodina nikada više neće biti u situaciji da se odvoji", smatra Zoran Anđelković, SPS-ovac, učesnik ondašnjeg istorijskog skupa.

 

Istovremeno, zaokupljen svojom evropskom misijom i politikom, Vučić telefonom poziva Putina da mu na ruskom čestita rođendan. Potom dočekuje svog dragog prijatelja, turskog predsednika Erdogana, koji će mu otkriti tajnu efikasnog i beskompromisnog upravljanja državom. Okrenut budućnosti, ne zanima ga prošlost i ta neka sednica od pre 30 godina.

 

A kada smo tokom rata u Bosni i Hercegovini, u aprilu 1995, iz Beograda dugo putovali u opsednuto Sarajevo, sa nama je bio i Ivan Stambolić. Pitao sam ga šta bi bilo da nije poražen na Osmoj sednici. Duboko se zamislio: "Ne znam šta bi bilo", rekao mi je, "ali rata ne bi bilo!" Ponovio je to i prijateljima koji su ga grlili na svakom koraku u opsednutom i ranjenom Sarajevu.

 

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

 

Izvor: Al Jazeera

Copyright (c) 2006-2016 portal InfoBrcko.com Sva prava zadržana. Sadržaji objavljeni na portalu InfoBrcko.com se mogu prenositi uz obavezno navođenje izvora i linka na orginalni tekst. info@infobrcko.com