Uz dramu Žarka Milenića: Lir, bivši kralj – tragedija koja se smije ^Istaknuto

Žarko Milenić, dramski pisac, sa obimnim opusom, u žanrovskom rasponu od žestoke komične drame, koja predstavlja izazov za savremeni pa i svaki drugi teatar, pa do drame apsurda HHI veka. Knjiga koja je pred nama/vama, je reprezentativan primerak jedne odlične dramske škole koja je učila i naučila ovog pisca jednom značajnom majstorstvu: da, čvrsto postavljeni karakteri, u kojima se krije kôd sudbinskog udesa junaka, je jedini pravi put za istinsku uzbudljivu dramu. Ona vrsta dramskog umeća koga preporučuje originalnost a određuje istinski kvalitet. Knjiga koja svakako zavređuje ozbiljan sud stručne analize. Potpisuje je autor generacijski jako blizak našoj današnjici što se i oseća. Naime, drama koherentne dramske radnje, u svakom smislu osobenih karaktera, bogatog i sočnog jezika, ima snažnu potrebu da bitno utiče na ljude i stvarnost, u pravcu njihovog menjanja na bolje. I sam svestan svoje nemoći u takvoj vrsti delanja, ovaj pisac ipak, poštuje svoju potrebu. Najzad, ni vreme ga, na njegovu i na našu žalost, nije demantovalo u tom i takvom, kreativnom zamahu.

U eri agresivnog pozorišta mnogi dramski autori (oni najbolji) posežu za drevnim i već osvedočenim temama ne zato da bi u tuđem tekstu otkrili i istražili svoju interpretaciju, nego zato da bi u tuđoj ideji našli sebe kao pisca. Takva je i drama LIR, bivši kralj, koja je među ovim koricama zahvaljujući izdavaču UMETNIČKOJ AKADEMIJI „ISTOK" iz Knjaževca, koja se bavi i propitivanjem teatarske poetike unutar savremenog teatarskog trenutka u ozračju apsurdnog teatarskog senzibiliteta.

U drami koja je plod autorove imaginacije, izdvaja se, kako bi matematičari rekli, zajednički imenitelj, a to je – ironija. Ironija čini ovu dramu koherentnom i u tom kontekstu značajnom za proučavanje, ali i praktičnu pozorišnu upotrebnost. Ova „tragedija po Šekspiru" bogata ironijom kao autorskim sredstvom pri tretmanu teme, prerasta u „tragediju koja se smeje".

O drami Lir, bivši kralj, prema istoimenoj drami Viljema Šekspira, od samog njenog nastanka, od pre dvadesetak godina, bilo je dosta usmenih komentara u pozorišnim krugovima. Pitalo se je li „to" što je Milenić napisao zaista Milenić? Čini se odveć jasnim, ali nije naodmet napomenuti da ne postoji jedna prava verzija i pravo tumačenje nekog dela. Koliko je čitaoca toliko je i različitih čitanja, a neko delo ne čine samo ispisane rečenice. Krećući iz tog gledišta, tvrdim da je Milenićev Lir ... uistinu samo Milenićev. Milenićev Lir..., ako ga tako možemo nazvati, je tačno pogođena atmosfera i stanje likova koji izgovaraju Milenićev tekst. Tako koncipirana ova drama oslikava – i ranije uočenu – ozbiljnost pristupa i pokazuje koliki prostor zauzima savremenost u dramskom opusu Žarka Milenića. Takođe, pokazuje i veštinu i spremnost autora ka eksperimentisanju, odnosno istraživanjima u novim i međužanrovskim formama. To je svojevrstan eksperiment jer „koren reči eksperiment, znači: ići van granica, – eks/peri: upustiti se u nepoznato, isprobati nove stvari, isprobati hipoteze umesto iskustva. Za razliku od naučnog eksperimenta, umetnički eksperiment proširuje sfere iskustva umesto sfere znanja. Značajno dostignuće parateatarskog eksperimenta Grotovskog, bio je pokušaj da se ponovo definiše šta je suština pozorišta". Pozorište danas treba „nove forme" kako bi opet postalo ozbiljno i važno.

Bez obzira na mnoge gorke istine o savremenom životu, koje ova drama obrađuju i bez okolišenja opisuju, povod su brojne tamne pojave naše društvene stvarnosti, izraz nedvosmislene želje i stava njenog autora da je neophodno i da se nehumanost naših današnjih društvenih prilika i odnosa koji u njima vladaju mogu i moraju izmeniti? U svetlu savremenog životnog trenutka, bez obzira na to kada je napisana, drama je veoma aktuelna.

Kao zagovornik teatra u kojem se glumac koristi prvenstveno tekstom u građenju uloge, Milenić je autor čije su drame uspešne, doista zanimljive i publici i čitaocima bliske, pa oni dobijaju jasno delo u kome se odmah pohvataju smislovi. To je i u drami LIR, bivši kralj, tragediji po Šekspiru u pet činova, koja pokazuje da je tačna tvrdnja da se od dobre teme može uvek napisati dobar dramski tekst. Pogotovu kada je reč o Kralju Liru koji obiluje idejama koje se kao poticaj nude svakoj piščevoj nadarenosti.

Šekspir je zanimljiv jer navodi da naslućuješ. A Milenić se služio svim dramaturškim metodama izneveravanja Šekspirovog autorstva. S obzirom da ga zanima proces stvaranja dramskog teksta, a ne „sustav dramske priče" jer mu je „svaka priča konstrukcija koja kada se počne prepoznavati postaje kliše", on Lira destruira, s njim eksperimentiše i nudi svoju, i njemu zanimljivu priču. I svoju stvaralačku kreativnost usmerava na proces. U pisanju Milenić je prvo krenuo od radnje a zatim pustio da sama radnja stvori likove. Naoružan temom, baziranom na događajima bez artificijelnih vremenskih ili prostornih ograničenja, on se svom snagom svog stvaralačkog ega poslužio aristotelovskim učenjem dramatike o „poznata" tri dramska jedinstva.

Vrsni dramatičar Žarko Milenić se radikalno distancirao od Šekspirovog Kralja Lira koga poznajemo i koji je klasika. Ni najmanje ga nisu obavezivali uobičajeni klišei kada je reč o Šekspiru. Nije ostavio ni njegov kostur, nije ostavio ni mrvu nade za svet u kome je politika postala stvarnost. U njegovom dramskom tekstu ne postoji dobra ćerka (kod Šekspira je to Kordelija), iz njegove stvarnosti nema izlaza. Katastrofa je bila neizbežna i te 1994. godine kada je drama napisana. Ovo nije drama iz Šekspirovog šinjela, ovo je autohtono dramsko ostvarenje autora Žarka Milenića. Milenićev Lir, bivši kralj ostaje sam na pozornici (čitaj: na kugli zemaljskoj) te se u potpunom miru posvećuje svojoj smrti. Retko kada sam pročitao u jednoj drami da neko s toliko žara odlazi u smrt kao taj intelektualac bez obaveza. Iza ove drame, skrivena je jedna od savremenih drama apsurda. Iz svake replike isijava visoki nered ovog iščašenog sveta potpuno lišenog ljudi.

Razlika između pozorišta i života je u intenzitetu koji u ovoj drama svuda i u svakoj sceni izbija. Autor u ime takozvane nove pozorišne osećajnosti reducira, ali ne poništava, Šekspirov tekst, nego i pravi smisao svoje reinterpretacije. Ustrajava da čitalac (pogotovu pozorišni stvaralac) prepozna nevidljivu nit koja povezuje komičnost drame koja je, ustvari, „tragedija po Šekspiru". Kad bismo u jednoj sintagmi trebali sažeti smisao ove drame, rekli bismo da joj najviše pristaje sintagma „tragedija koja se smeje". Kao autor oslanja se na upitni talenat svih drugih koautora u procesu iščitavanja, osvešćivanja i razumevanja svoje poetike, kojoj dramska književnost danas „nije dovoljno poticajna".

Kako bi u tome bio što originalniji, do čega jako drži, u svoje ostvarenje ubacuje njemu razumljive i savremene situacije očekivanih efekata. U doba viška reči, vike i galame dopušta da likovi u drami osobito uverljivi, i još više govore o sudbini savremenog čoveka koji poput Čehova „oseća sam kako proždire svoj vlastiti život". Milenić zbog ustrajavanja na autorstvu ne prikazuje život „onakvim kakav treba biti, kakav se sniva u snovima" no „onakav kakav jeste". Milenićeva drama je autorov doživljaj života i čovekove sudbine; pre svega, sudbine koja nam se dešava sada i ovde, ali sa uvidom koji transcendira ka opštijim, univerzalnim značenjima. Isforsirano se obračunava sa tradicionalnom pozorišnom poetikom. Tumačenjem šekspirovske teme autor je pronašao lek koji je tražio za dijagnozu Kralja Lira u HHI veku.

Milenić Šekspira ni na koji način nije izvitoperio. Odnosi među likovima, njihova pozicija i motivacija, međusobni sukobi, precizno su podvrgnuti hiperboličnom čitanju koje s druge strane nudi postupak koji se pojačava do apsurda, a međuzbivanje otpada. Drama je smeštena u sadašnjost, u dosadu i bedu našeg današnjeg odnosa prema života u njoj. On je kao autor zavukao ruku u bogatu riznicu stvarnosti i izvukao iz nje uvek aktuelnu priču... i pustio je na pozornicu da se snađe. Zavidne literarne vrednosti, ona ostavlja prostora izvođaču da se stalno poigrava njome i pred očima gledaoca tvori čudesne svetove. A današnji gledalac kada odlazi u teatar, on unapred zna šta ga tamo čeka. I ne samo to – priča mu je toliko poznata iz stvarnog života.

Promatrana u pojedinim svojim delovima ili kao celina, drama Lir, bivši kralj je značajna i vredna za pozorišno postavljanje: siguran sam da će nam se time granice poimanja pozorišta sigurno ponešto i da prošire.

Dakle, pred sobom imamo jednu vrednu knjigu sa dramom Lir, bivši kralj, snažne po slobodi umetničkog izraza, dramske forme, jezika i stila koja podrazumeva, barem istu toliku slobodu i „s one strane rampe": pri rediteljskom i glumačkom čitanju. U svakom slučaju, drama objavljena u ovoj knjizi zaslužuje pažnju naših pozorišnih delatnika, jer pored života koji će imati u ovoj knjizi zaslužuje i scensko izvođenje. Poznato nam je da je lepo biti čitan ali, drame su u pitanju, još je lepše biti i gledan; pa evo knjige čija drama može nastaviti svoje životno trajanje na sceni. Zrela, promišljena i smišljena, ove drama obasjana dramskom rečju preporučuje se da oživi teatarskim gestom. I to na velika vrata. Ona itekako ište (i zaslužuje) pozorište. Za nju granica između pozorišta i stvarnosti (čitaj: života) ne postoji.

Pred nama je drama koja predstavlja pravo osveženje u savremenoj dramskoj produkciji. Slojevita drama čija se značenja nikako ne iscrpljuju prvim čitanjem.

A najbolja i jesu dela koja traže da im se ponovno vraćamo.

Poželimo joj dugovečan život na velikoj teatarskoj pozornici u stalnom dijalogu i sadejstvu sa publikom.

Piše: Predrag Nešović
Foto: Fejsbuk profil Žarko Milenić